Amasci.net

I oni su jedan dio kemije, pa je red sa se i njih spomene, al pod dijelom samo teorije, ali ne i priprave. O njima samima sam (smo) se dotakao/li pod Brainstorming (chat temi), kada sam odgovarao suradniku „Ph.D.Of.Chemistry“-u (« Odgovor #270 na: Veljača 11, 2012, 12:08:14 ») pod pitanjem priprave kalijeva cijanida.

Što se tiče cijanida (http://hr.wikipedia.org/wiki/Cijanid) najpoznatiji je kalijev (http://hr.wikipedia.org/wiki/Kalij#Spojevi) i natrijev cijanid.
Unazad 3 stoljeća postalo je poznato, topljivo i netopljivo berlinsko modrilo (http://hr.wikipedia.org/wiki/Berlinsko_modrilo) (boja, Fe4[Fe(CN)6]3, željezov(III) heksacijanoferat(II) ).

Pošto je prvo postavio pitanje za cijanide (kao gotov proizvod), a nije krenuo od cijanovodika (http://hr.wikipedia.org/wiki/Cijanovodik)  pa preko cijanovodične kiseline (http://hr.wikipedia.org/wiki/Cijanovodi%C4%8Dna_kiselina) do njega sama, dotakao bi se njih i pojasnio njihovo dobivanje i nalaženje putem linkova.

U gorkom bademu (http://hr.wikipedia.org/wiki/Badem) su znatno velike količine cijanovodika (HCN), tj. u obliku cijanovodične kiseline ( HCN(aq) ). Iz badema (plodova; ne lišća, ni iz stabla) se može izvaditi hidrolizom (http://hr.wikipedia.org/wiki/Hidroliza) , a moguće je i ekstrakcijom (http://en.wikipedia.org/wiki/Extraction_%28chemistry%29) s alkoholom (najčešće etanol) ili nekim drugim otapalom.

Poznati su i organski spojevi izocijanidi (http://hr.wikipedia.org/wiki/Izocijanidi) (izonitrili), te esteri izocijanske kiseline (HNCO); izocijanati (http://hr.wikipedia.org/wiki/Izocijanati) iz koje se mogu dobiti izravno ili reakcijom s vinilnim esterima.